Prvi auto koji sam kupila od svoje plate je bio ovakav žuti lepotan sa sivim krovom, koji se mogao spuštati, otvaranjem, kao nekada sardina. Otkačiš, i uvrćeš, do kraja. I onda, kosa na vetru, sunce u potiljak. Milina jedna. Krenuću, malo od početka!
Zaposlila sam se u decembru 1972. godine, sa 19,5 godina. Firma je bila Autovojvodina. U njoj su se nalazili saloni za prodaju automobila, raznih vrsta, kao i servis za popravku istih a i teretnih vozila. Radila sam nekih godinu dana, kada je moj ćalac predložio da polažem vozački ispit. Meni to nije padalo na pamet zato što mi je uvek bilo muka, pri svakoj vožnji. Put do mora i nazad je bio propraćen teškim mučninama i povraćanjem, pa iz tog razloga nisam imala želju da vozim. Bila sam, naravno, u zabludi, jer se ne može porediti vožnja, sa mestom suvozača ili putnika koji sedi pozadi. No, jedva me je ubedio. Krenusmo sestra i ja i još dve komšinice. One sve popadaše na testovima a ja prošla glat. Pravila se važna, naravno.
Odmah po položenom vozačkom ispitu, uplatih ja Spačeka. On mi je nekako jedino išao uz mene. Rekli su mi da je to pravi ženski auto. Samo sipaš benzin i voziš!
Posle mesec dana, stigao mi moj žuća. Bila sam srećna kao majmunče! Ali, kada sam videla menjač, prilično sam se ubedačila. Nisam znala kako ću uspeti da savladam onu “kuku” koja mi je pretila, izlazeći ispod “kontrolne table”. Crna drška, kruškastog oblika i na njoj obeležano, kako treba ubaciti u prvu, drugu, treću, četvrtu i rikverc. Vežbala ja, vežbala i uvežbala. O, kako je to bio divan osećaj. On plovi po putu, a meni se brk smeška. Tata, naravno, nije želeo da sedi samnom u kolima, tako da sam sama morala da se borim, em sa novim menjačem, em sa svim saobraćajnim znacima, pandurima, semaforima i raskrsnicama.
Bio je ćale u pravu. Jedino tako sam mogla da savladam sve, inače bih se oslonila na njega i verovatno ne bih odradila sve kako treba, kasnije.
Kako je bio juni mesec kada mi je stigao Spale, ubrzo sam osetila i čari vožnje sa spuštenim krovom. Pokazalo se i vrlo korisno to, što sam se ja uglavnom zaključavala iznutra i desilo se jedanput, kada sam trebala da otvorim kapiju i udjem u dvorište mojih roditelja, da su se vrata zaključala pa nisam mogla da udjem u sopstveni auto. Onda sam donela stolicu, otkopčala krov, prebacila se preko vrata, dohvatila onu kukicu za otključavanje i uterala kola u dvorište.
Posle nedelju dana vožnje mojim novim kolima, uspela sam i da ih “ponovim”. Kažu ljudi da to tako treba. Dobro. Želela sam da se uparkiram ispred svog stana tako da napravim ulevo veliki luk (kao polukružno okretanje na raskrsnici) i parkiram se izmedju dva drveta. Ha, ha! Samo sam želela, ali ne i uspela. Potrefila sam kuću levim blatobranom. Presekla sam se i uletela u kuću i saopštila tati šta sam uradila. On se samo nasmejao i pitao me: Kako si to uspela? Izašao da vidi štetu i rekao mi, ne brini, to će oni tvoji samo odšrafiti i montirati drugi i gotovo. Aha, trebalo se pojaviti sa tako smrskanim blatobranom na poslu. Možete misliti one majstore u servisu, jedva bi dočekali da me zezaju. No, parkirala sam se tako da se ne vidi leva strana, ispred firma, pozvala šefa servisa za Citroenova vozila i zamolila ga da on odveze kola u servis i to mi odradi. Naravno, pukla je priča u celoj firmi, pa su me malko i peckali.
Vozala sam se ja tako tri i po godine u. I stvarno je bio auto za žene. Sve sam znala oko njega, što god je trebalo. Kontrolisala ulje, akumulator, gume i sipala gorivo. Medjutim, ono što je bilo loše kod njega, to je svakako limčić od kojeg je bio napravljen. Smešno, tanko, tako da ga je korozija napala, na donjem delu vrata. I, rešila sam da ga prodam jednom tipu koji nije bio iz Novog Sada, samo da ga ne bih gledala i patila za njim.
I tako se rastasmo moj Spale i ja. Moralo je tako. Lepo nam je bilo zajedno. Nismo se svadjali, nikada! Nikada me nije ostavio na cedilu. Bio mi je pravi prijatelj.
Sve ovo vam ne bih ispričala da danas nisam videla jednog u mojoj ulici, svog išaranog. I uhvatih sebe kako se smešim!
No comments:
Post a Comment